Симпатични и помало смушени заставник прве класе Саво Тиодоровић, иначе нежења, стар 45 година, песник за своју душу, који чита класике и сања о глумачкој каријери добија телеграм да му је умрла мајка. На путу до куће у возу среће многе занимљиве личности, а између осталих и жену свог живота. Заплет настаје кад схвати да она на неки начин припада другом...[2]
Када од брата близанца добије телеграм - вест да им је мајка умрла и да "обавезно понесе оно Бело одело које му је поклонио" - потресени Саво укрцава се на први воз и креће на сахрану. Међутим, то није обични воз већ онај којег вуче локомотива на угаљ, а његови сапутници на дугом путовању су трагикомични ликови: пијанци, војници-забушанти, проститутке, попови, сељак који одлази уписати сина на факултет, машиновођа који обожава ватромете... Уз безброј других, чудних догодовштина, у возу се Саво упознаје и заљубљује у плавушу Кармен, руску барску забављачицу која путује у друштву импотентног и љубоморног макроа од ког жели побећи...[5]
Ликови у филму – без обзира којем социјалном, образовном или културном наслеђу припадају – имају свест о себи и допуштају себи да размишљају о великим темама као што су живот сам по себи, љубав, опстанак, постојање, смрт, вечити круг, пролазност и несавршена природа људског рода. Они се не боје да покажу своја права осећања и своје право лице. Главни јунак иде и један корак даље: он се ни смрти не боји.
